Preko puta drvenog sanduka, iza koga se nalazio ponosni vlasnik Šatora čuda, stajao je krupan čovek, sa kapuljačom duboko natučenom preko glave, pa je bilo nemoguće odrediti mu godine. Bio je odeven u crno, iako se za pojedine delove njegove garderobe moglo reći da su, u stvari, nekada davno bili crni, sada posiveli od vremena. Preko ramena mu beše prebačen veliki ogrtač od krzna mrkog medveda, povezan grubom metalnom kopčom oko vrata. Ispod njega su se samo povremeno nazirli neki detalji, ali Mancu je odmah u oči pao dugačak mač, opasan o boku nepoznatog i ne toliko želejnog stranca. Mogao je u trenu oka, za koliko su se kanije mača pokazle pred njegovim očima, da oceni da se radi o nečemu vrednom. Na sebi je stranac još nosio nekakvu dugačku haljinu, koja mu je dosezala do kolena, ali tako da se na krajevima od butina na dole račvala na četiri dela I omogućavala da se noge slobodno kreću. Imao je crne vunene pantalone upasane u duboke čizme od jelenske kože, takođe ofarbane u crno. Kada je prišao onom sanduku koji je držao odstojanje između vlasnika i mušterija i na njega spustio svoju ruku, Manc još primeti da ovaj nosi verižnjaču, gusto ispletenu od čeličnih žica. Nije bilo sumnje i Manc je znao da se radi o plaćeniku. Vojnik svakako i po držanju, reklo bi se. Oni su uvek bili grubi i nadmeni. Samo, ovaj definitivno nije pripadao nijednom klanu, pa je stoga bilo logično zaključiti da se radi o kakvom šakalu, kako su voleli da zovu takve ljude u ovim danima. Baš ona vrsta mušterije koja mu uopšte nije trebala.
Koji trnutak tišine i iz tame izroni jedno jezivo obličije. Pogrbljeno, pomalo hodajući na sve četiri, oprezno se ka njima gegalo nešto, za šta se nije moglo reći da li je čovek ili zver. Kada se još malo približilo, mesec mu otkri lice i to zastade u strahu od svetlosti. Potpuno bez kose, ogromna glava bila je presvučena bledom kožom, po kojoj se videlo mnoštvo vena. Na deformisanom licu, jedva su se raspoznavale oči, sićušni prorezi, nos ili ono što je od njega ostalo i usta koja su dominirala svojom razjapljenošću. Iz tih usta, štrčali su neprirodno veliki zubi, u nekiliko redova, koji su činili da kreatura nije u stanju da ih zatvori, već su iz njih konstantno curile bale. Kretanje, iako, potpomognuto dugačkim rukama, bilo je hitro i videlo se da je stvor okretan. Čulo se nekakvo režanje dok je prilazio trima, u sivo zavijenim, figurama.
Lice čoveka beše zastrašujuće. Glava potpuno obrijana sa izuzetkom jedne dugačke kike kestenjaste boje, koja se spuštala sa temena, preko leđa, pa sve do naslona stolice na kojoj je ležerno naslonio ruku. Iznad očiju nije bilo obrva, a na visokom čelu iskakale su dve omanje, ali dobro vidljive izbočine. Bila su to dva roga koja su delovala kao da direktno rastu iz lobanje. Ubačeni su tu još davno kada je ovaj čovek bio dečak, rasecanjem kože i njihovim umetanjem, a onda ponovnim prišivanjem. Ranama je trebalo dugo da zarastu, ali su vreme i melemi spravljani samo za njega učinili da ožiljci postanu, tek jedva vidljivi tragovi. Oko njegovog prestola pribile su se četiri konkubine. Skoro gole devojke, preplele su svoje ruke oko njegovih nogu i ramena, delujući kao da postoje samo njega radi. Bio je ovo Gromovrat, vrhovni vođa Horde.
Vuk i Volk
Nije znao da li se okrenuo lagano, ispunjen stravom neočekivanog ili vrlo brzo, ne bi li se suočio sa opasnošću na što bolji način. Taj trenutak mu je izbledeo u sećanju. Sve čega je mogao da se seti behu dva velika oka, žuta kao mesec, koja ga posmatraju. Misllio je da se izgubio u njihovom zverskom sjaju i da više nema pojma šta tu radi i zašto u svojoj ruci drži nešto jako teško. Sitne crne zenice nalazile su se u sredini tih žutih očiju, a između njih dugačka njuška koju je prekrivala siva dlaka, crna na svom kraju. Očekivao je i ogromne očnjake pre nego što se čitav svet oko njega ne pretvori u ništavilo, ali oni izostadoše, a velika njuška priđe mu bliže nego što bi to ikada poželeo i dobro ga onjuši. Bila je to najveća glava koju je ikada video, a on se spontano seti jedne knjižice koju mu nekada davno njegova majka beše donela u selo. Govorila je o susretu devojčice obučene u crveno i velikog vuka.
Altaman
Strvinari
Gromovrat
Vrane
Kapetan je bio čovek snažne telesne građe, širokih pleća, a sa onim krznom na sebi, pomalo je i podsećao na medveda. Na tamnom licu bila je gusta crna brada i dugačka kosa vezana u rep. Oko očiju i na slepoočnicama izvijao se preplet od dve crne trake, istetovirane u vidu tribala, što je bio simbol njegovog klana i ranga, a što mu je uz sve fizičke karakteristike davalo još strašniji izgled.